У мојој Тузли и цијелој Мајевици, барем колко је мени
познато, није било гоблина. Није било
ни сирена. Нисам ништа чуо о постојању
тролова ил` можда кентаура. Ово ни у ком
случају не значи да митолошких бића, окултног и мистичног, није било!
Напротив! Све је врвило од аждаја, гуја, међеда, курјака, гавранова, јарчева,
јањади, коња, орлова, извора и језера, пећина, утвара, приказа, вила, врзиније
кола, сунца, мјесеца и звијезда. Није било куће која није знала неку од тих прича,
а доста њих је имало своју личну, породичну приповијес'.
Моја прича почела је епом, тј. циклусом
пјесама преткосовским, косовским, покосовским, ајдучким низом и оним омиљеним –
пјесмама о Краљевићу Марку. Њих ми је баба Драгица „приповидала“, како би се
говорило за посебан начин казивања са запјевавањем налик гуслању, ко највећу мудрост. Уз мелодију приповидања би' се знао често
успават. Ех, како сам само замишљо силне
животињe које умију причат ко каки људи!
Злослутна „два врана гаврана“, њијов разговор и граку и како то они могу донијет
вијести; шта сам тек доживљаво слушајућ о силноме Шарцу који лети „небу под
облаке“, којем „из копита жива ватра сијева“, који умије и попит ко како
чељаде, помажући господару да уфати лијепу и сујетну вилу Равијојлу. А тек како
сам ту лијепу вилу замишљо и те њене необичне разговоре с Марком - он оди по
земљи, она међ облацима; па о фалисавој дјевојци и сунцу, тј. о причи како је
настала звијезда Даница. Једно приповидање је нарочито бујало машту и добро ме
прогањало. Сама помисао да је Муса (Кесеџија) имо три реда ребара једно под
другим и три срца јуначка под свакијем од њих, било је за ме врло збуњујуће и
наднаравно истовремено. Кад сам у наставку сазно о гуји која је спавала на
трећем срцу, коју је Марко пробудио и још кад је та иста гуја проговор`ла – био
је то шок за ме млађаног и моју машту и вјероватно потпун доживљај оностраног.
Иначе, те змије су биле на неки необичан начин везане за
моју ширу и ужу фамилију и моје најраније дјетињство. Елем, у једном периоду
живјели смо ко подстанари у викендици на брду, која се налаз`ла тик до шуме и
често се дешавало да нам у госте дођу змије. Ако неће змије, а оно ето
зелембаћа (узгред, „зелембаћ“ нам је био фамилијарни надимак због боје очију)
ил` којег даждевњака послије кише. Тад се говор`ло да се зелембаћ, ако га дираш,
може залијепит на бут`ну па га не мереш ничим скинут, док се за даждевњака
викало да умије писнут тако јако да чоек море оглувит. Иначе, мој ђед Владимир,
од миља Радо, је имо необичну потребу. Прије би ово назво неком врстом
исконског непријатељства. Због чега, зашто и како је дошло до овог, остала ми
је непознан`ца. Наиме, имо је обичај
ловит и убијат мучене змије! У сликама дјетињства ми остала трошна ђедова кућа
и покрај ње накривљена стара крушка. Под крушком која је правила дебел лад,
стајо је у земљу пободен дрвени астал са ниским клупама. Око астала би се често
скупљали картароши са којима је ђед вазда „био добар“, било да се ради о
уступању простора око куће ил` у самој кући. Оно што ме престрављивало и
истовремено ми стварало много знакова питања био је, иначе уобичајен призор на том асталу, поскок
нагуран у стаклену флашу! Ђед је уистину имо нешто са змијама. Уз приче о њему
и змијама сам одрасто. Имо је обичај
отић у зимске дане тражит змијски јазбина у вријеме док ове сан снивају.
Испричо ми је ономад да је једанпут, под наким вел`ким пањем у шуми, наишо на испреплетане
и склупчане десетине и стотине гуја. Поставио је сламу около, полио бензином и
све их попалио. Нису могле побјећ ниђе. Вели да се чуло ђе пиште из оне ватре. Необичан
какав је био, посједово је сијасет добри и лоши страна. Био је то врло
лијеп и
уредан чоек, пријеке нарави, често
и више него агресиван, инаџија и кад му дође - пргав, самољубив, самовољан и каткад
острашћен до крајности, а опет тип чоека који ниђе не жури и све ради
мераклијски на дофат руке и натенане. Волио сам кад ми направи ћимбур и босанске
уштипке. Још ми је отац Васо причо
чувену породичну, како је ђед бабу оптуживо да некоме даје млијеко. Тад су ђед
и баба у посједу имали фино крава и добро домаћинство. Мучена баба се бран`ла.
Ђед строг. Зачас полети шака. Како је баба до краја остала при своме, одлучи
ђед да је упрати. Попне се предвече у сијено, на таван штале, направи сачекушу,
не би л` уфатио бабу. Неђе пред само смркавање, из ћошка врата, промоли главу
мркуља. Пуже она полако, а краве се узнемир`ле. Дође до буше, успуза се уз задње ноге, па се прикачи за
виме. Ђеду није дуго требало да сиђе с тавана. Друго једно казивање, које је као
и претходно имало све обиљежје урбане легенде, билo је о косцу који је радио код ђеда. Посла
било баш много и чоек се право уморио, па засио да дане душом. У наставку се добро напио млијека да поврати снагу, па залего
нако домаћински у тек покошену траву. Десило се да га сан преварио. Привучена
мирисом млијека, однекуд из близине допузала малецка гуја. Веле да је ушла за
млијеком у утробу. Чоек је у наставку моро, како се није осјећо добро, у
болницу. Из трбуха су му извадили змију која је попримила боју организма. Дивно
је било слушат спјев о Пери Јовановићу Гујару, чоеку за којег се говор`ло да
зна немушти језик. Договор је пао да се иде неђе на пропланак, да Перо призове
змије, не би л` увјерио ђеда у своје моћи. Заузврат, ђед је обећо да се змијама
ништа неће десит. Кад су стигли, Перо звизну. Однекуд из грмља дође неколко змија.
Кренуле одма змије злослутно сиктат на ђеда. Ђед се по навици нама` уфатио за
сикирицу. Закуко Перо: „Немој, Радо, ко Бога те молим!“ Пита њега ђед: „А можеш
ли да и` вратиш, ко што си и` и дозво?“ „Могу, Радо, како не би мого!“ Звизну
Гујар једнако ко и први пут, а змије се ко по команди само окренуше и изгубише
у грмљу. Те несретне `92. причо ми ђед, да је јеном видио змију бијелу ко снијег како
оде уз брдо. Мислио сам да је већ остарио и да му се вјероватно причин`ло. Касније сам тек сазно за постојање албино
змија.
Нема коментара:
Постави коментар