Крчили су парче туђе земље.
Једном кржљавом мотиком, старим трнокопом и тупим косијером. Готово свакодневно
би сјекли силно трње и живицу, чупали коријење и коприву, палили посјечено. На
спаљеној голијети вадили су заостало камење, правили међу за будућу башчу. Добили
су на дар један диван ашов и ускоро завољели су ту туђу, испошћену земљу.
Нажалост, киша тог љета није падала. Све што су у љубави посијали, усахло је.
Нема коментара:
Постави коментар