Дворови мога дјетињства

Дворови мога дјетињства

 

Било је љето 1982. кад сам први пут дошо у чаршију. Док су родтељи мјеркали стан у новоградњи, ја сам с одушевљењем гледо дјецу у парку како се љуљају на гранама старог бора, сједећ на импровизованим љуљашкама од ластре, обложене картоном. Нисам ни претпостављо да ћу за неки мјесец и сам уживат благодети љуљања на ластри. Двориште моје зграде је било ушушкано са свих страна. Са три стране су се налазле зграде, а с четврте стране приватне куће и пекара на ћошку. У Дворишту се вазда нешто дешавало. Турнири малог фудбала и баскета, играло се пенала, тиша, сандокана, лимуна и наранџе, гање, жмире, ал и фота и ко зна чег још. Колко сам сам мацола попио због ти пенала... То је било моје Двориште.

Сјећам се, давне 1984. нападо снијег. Било га је толко да је кроз пробијену пртну био већи ода ме. Ми, дјеца, правли смо тунеле цијелом дужином Дворишта. Велке вигваме, праве сњежне логе. И мада је сав саобраћај стао и људи кукали на одсјеченост од свијета, били смо пресретни. Уосталом, биле су олимпијске игре те годне. У сусједној пекари пеко се љеб тепсијаш. Сви смо се јагмили око њег. Имо је шмек домаће герме, нако мало накисле. Врућ и лијеп. Сав натеко ко да му је тијесно у оној тепсији. Памтим један диван окрајак с намазаним маслацем преко којег је ишо Подравкин пекмез. Нажалост, никад га нисам стиго појес. По првом гризу осто ми очњак у по окрајка. Зуби ми се мијењали. Ма, није мени било до зуба, жао ми било тепсијаша! Ту, измећу зграде и пекаре, рађале су се и прве симпатије. „Ко се љути, тај се воли!“, задиркивали смо „заљубљене“. Кроз пролазе зграда се долазло до нашег Парка, до наше џунгле. Дрвета су била свемирски бродови ил авиони, по потреби. Парк је био мјесто окупљања раје из околни зграда и шире. Ту се играло кликера, поле-целе, пенала, jaњине, труле кобле, силазло се до ријеке, знало бит разбијени носева, чега све ту није било. Све док се није поодрасло и тај Парк посто — Парк љубави.