MOJ СВИЈЕТ


И рече им: заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско. (Мат. 18, 3)

Сјећам се да су ми код ђеда радила два радника. Један диван, вазда насмијан човјек, тамног тена, црних густих бркова и повијених рамена, родом однекуд из Сељубља, по имену Мевлудин. Мени је његово име у ушима звучало једнако као и име мог рођеног стрица – Рајко! Други се звао Драган. Повисок, мршав човјек, јаке браде и куштраве косе, родом из Симин Хана. Кад би га тражили у вези са послом, кад би се о њему говорило иначе, уз име би му вазда додавали необичну ријеч – „Шокац“. Мени је то звучало тако чудновато и мистично, као да је ријеч о неком посебном бићу, тако да сам гос'н Драгана одлучио прве згодне прилике приупитат: Драгане, а јеси л' ти Шокац? Човјек је прво застао, па се онда од срца насмијао. Помазио ме по глави и реко: Јесам. Нисам разумио што се сви око мене смију. Ја сам ето био одушевљен што ми је гос'н Драган открио своју тајну.
Слично је било и кад сам се као седмогодишњак доселио у чаршију. Од првог езана до „сабахајрула!“ у Џеминој бурегџиници, од газда Сезахијине „французице“ до Судине нене у димијама и шамији, од прве бајрамске баклаве до шеретског „бујрум!“ код брице Туфе.
За дијете је све ово био један нови свијет. Испрва, на тај сам свијет гледао очима радозналим, очима љубопитљивим; потом, очима одушевљења; на концу, очима својим.


Нема коментара:

Постави коментар