И рече им: заиста вам кажем, ако
се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско. (Мат. 18,
3)
Сјећам се да су ми код ђеда
радила два радника. Један диван, вазда насмијан човјек, тамног тена, црних
густих бркова и повијених рамена, родом однекуд из Сељубља, по имену Мевлудин.
Мени је његово име у ушима звучало једнако као и име мог рођеног стрица –
Рајко! Други се звао Драган. Повисок, мршав човјек, јаке браде и куштраве косе,
родом из Симин Хана. Кад би га тражили у вези са послом, кад би се о њему
говорило иначе, уз име би му вазда додавали необичну ријеч – „Шокац“. Мени је
то звучало тако чудновато и мистично, као да је ријеч о неком посебном бићу,
тако да сам гос'н Драгана одлучио прве згодне прилике приупитат: Драгане, а
јеси л' ти Шокац? Човјек је прво застао, па се онда од срца насмијао. Помазио
ме по глави и реко: Јесам. Нисам разумио што се сви око мене смију. Ја сам ето био
одушевљен што ми је гос'н Драган открио своју тајну.
Слично је било и кад сам се као седмогодишњак
доселио у чаршију. Од првог езана до „сабахајрула!“ у Џеминој бурегџиници, од газда
Сезахијине „французице“ до Судине нене у димијама и шамији, од прве бајрамске
баклаве до шеретског „бујрум!“ код брице Туфе.
За дијете је све ово био један нови
свијет. Испрва, на тај сам свијет гледао очима радозналим, очима љубопитљивим;
потом, очима одушевљења; на концу, очима својим.
Нема коментара:
Постави коментар