Закорачих у
ваздушно плаво небо
и погледах
преда се право.
Испод мене
ничег није било.
Лебдио сам.
Ношен као
дашак вјетра, угледах даљину.
Помислих:
„Ја сам Кастанеда!“
Тир, Нинива,
Ур...
Угледах
врата свјетова,
границу
бесконачну,
доли
пирамида…
Обасја ме
свјетлост нетварна.
Нема коментара:
Постави коментар