Сан философа

Пробуди ме шапат кише,

прољећа дах,

јесени лахор.

Из мог прста расцвјета се цвијет.

У собу уђе мајка и рече:

„Тешко бреме Истину креће.“ 

И увену цвијет са прста мог.

Повуче се плима, осека дође.

Одвратан радио-глас:

„Добро јутро!“ , рече

много пута...