Нове године

Нове године

 

Ех, некад су биле дивне те Нове годне... Породца на окупу. Стара вазда свега наспрема. Пун астал. На ТВ-у само два канала. До поноћи би се пуштала музка, и то она права народна, севдалинка, потом би ишо неки филм, најчешће вестерн. Гостли бисмо се за богатом трпезом, а отац и мајка би се знали опустт и запјеват. А знало се дест и да нам у госте дођу породични пријатељи ил да ми неђе одемо. То су била сретна времена.

Своју прву самосталну Нову дочеко сам у седмом разреду. Наиме, родтељи И. Б. су били, за тадашња пуританска сватања, либерални људи, оставли су нас предвече саме и појавли се тек ујутру. Прва права момачка Нова! Који сокић, мало зикаче и шиза, мало лијетања по чаршији, све како долкује. Углавном ми се приспало неђе пред зору.

Неке двије годне пред рат кренла се раја дијелт по националној основи. Нико од тог није био изузет. Ни ја, а ни јарани с којим сам се дружио. С њима ћу прославт ту, по много чему јединствену, 1992. Одлазећу годну смо одлучли испратт у кантри духу. Ошли смо на село у којем су јаранови родтељи имали викендцу. Све под снијегом забијелло, а ми лијепо окренли гицу и наваљали брдо алкохола. Још нам је било остало да распалимо „олимпијски пламен“ и да се откинемо.

Мој предратни друг, у чијој се викендци славла та Незаборавна, пожелио је да заједно дочекамо и прославимо и сљедећу Нову. З. је био краљ! Нема ко га није готивио. Риђ попут каког Ирца, ко сад да га гледам. Руке у паџе, брз гегајућ ход, мало погнута глава, вазда нешто загледан у земљу, напола би те слушо, одлуталог осмијеха, кад му нешто причаш. Имо је потребу сваки час нешто да пљуцка. Били смо генерација у школи, само различита одјељења. Кад год смо могли, ћерали бисмо лопте, играли коше у Дворишту ил испред основне. Поваздан бисмо стајали крај гвожђаре ил Хидине трафке и „кужили свијет“. Никад није било досадно. Кад је крено рокенрол период живота, нема шта нисмо били у стању урадт само да бисмо дошли до жељене нам музке. Сакупљали бисмо, снимали, преснимавали све те силне албуме и пјесме, које смо касније учли напамет. Послије бисмо се свим силама трудли да и скинемо на гитари, крадућ занат од буразера му, мог пријатеља Б. Много тога би се могло испричат о З. Ипак, успомена која ми је остала вако најсимпатичнија, толко типчна за њег, кад смо једном, биће  у седмом разреду, нас четворца „позајмли“ очеву му ладу и ошли пут Мушке воде на карамбол и пиће. З. се у тој прилци показо ко врсан возач. По повратку кући, угледо је кону. Из страа да га неће видт, па онда и пријавт родтељма, залего је у по вожње под волан, узвикујућ: „Пази, Фатима!“

З. и заједнички нам другар Н., управо стигли из Црне Горе, ђе су били избјегли за вријеме рата, позвали су ме да идемо пут Власенице на прославу. Град је био пун наше предратне раје. А њи двојица? Дрмала и је жестока носталгија за крајем ђе су одрасли. Није и ни најмање било брига што је рат и ратно стање. По договору смо кренли раном зором. У то ј вријеме аутобус из Београда за Српско Сарајево саобраћо преко Шековића, јер је пут уз Дрину, преко Коњевић Поља, био одсјечен и њим се није могло проћ. Снијег био добро западо, а напољу „упекло“ — минус десет и ниже. Како сам живио биједно, избјеглички, једва сам имо шта обућ. На ногама ми танке ципле, гор нака јакнца, нисмо честто ни пошли, већ сам био премрзо. Срећа само што сам био натуко шал и капу. Горива није било ни за лијека, тако да је саобраћај једва функционсо. Прво смо се пјешобусом пребацли до Каракаја, да би даље наставли стопом. Примио нас је камион електродистрибуције. Не знам само како смо се успјели потрпат у ону приколцу поред силни машина пуни тот-масти. Од Цапарди смо ускочли у пољопривредни тракторић који је ишо до Папраће. Посједали смо по боковима приколце, остављајући бубреге за успомену и дуго сјећање кад налети кака рупа. Од Папраће до Шековића опет пјеше, вјерујућ да ће нам неко ваљда стат. На нашу несрећу, морали смо изгурат петнестак километара тог маратона. За то вријеме ј крај нас прошло свега пет-шест возила. Нико нас није хтио ни погледат. Чак смо, онако смрзнути и исцрпљени, покушали зауставт камион, искачући пред њег. Чоек нас је ладно хтио згазт. Још нам је и слаткорјечиво помено матере. А како смо само били прегладнли... Чим смо стигли у Шековиће, залетли смо се у прву радњу која је радла. У продавнци само сок стил, што се производио прије иљаду година и наки кексићи, давно истеклог рока, од који сам испрљаш зубе. Било нам свеједно, сам да се нешто једе. Е јесмо, вала, мученици, јели! Ко да нам је прво и посљедње. Она сода ударла на нос, сами мјехурћи искачу, док кукавна и празна цријева крче на предратни кекс. Питамо мјештане за превоз. Погледо нас Господ, испостави се да аутобус још није прошо. Таман што смо стали на импровзовану станцу, ма није прошло ни пет минута, стиже лађа спаса. Нашој срећи није било краја. Уђемо унутра, а оно педесет степени. Кад нас није декнула срчка. Омамљени, полијежемо по сећији. Једва прикуњамо, кад ето ти жељеног одредишта. Шта ш. Кад смо изишли, а оно већ пао мрак. Пошли раном зором, стигли у ноћ. Толко нам је у то ратно вријеме требало да пређемо нешто више од педесет километара.

А Власеница ко Власеница. Сва у брду. Чак су и козе под ручном пасле. Велка надморска, чељади ниђе, струје рестрикција, још и полицијски почиње у девет. Хорор! Иза сваког ћошка очекујеш да те шчепа зомби. Прво смо кренли да обиђемо предратне пријатеље које нисмо видли дуго времена. Били су то дивни и дирљиви сусрети под сјајем упаљени парафински свијећа. Прије нег што ће почет полицијски, ошли смо код јарана ми Г., мог предратног комшије, у кућу ђе ћемо славт Нову. По граду није било препоручљиво одат послије полицијског, јер су црвене беретке фатале рају која је га је кршла. Г. је био једина особа у Власеници која је имала струју. Да нико не зна, гемо је енергију којом се напајо затвор. Вазда је био способан и сналажљив чоек. Кад с вана гледаш у његове прозоре, видиш сам црно. То је била оптичка варка. Унутра је све сијало, било пуно друштва, још уз то и музка. Неку смо рају знали, неке смо тек упознали. На несрећу, поред добре екипе било је и неколко њи с дна каце. Нисмо баш могли бират. Од ти кркана ћу те ноћи чут романијску народну пошалцу, нешто што ће бит снимљено много година касније, нешто што ће постат мегахит. Чувена Гара. У неко се доба уфатла два припита типа и поћерала: „Волим, мала, фармерице твоје и џепове ђе ти паре стоје“, затим: „Мисле жене чупавије ногу да барабе ништа им не могу“ и „емотивни“ наставак: „Оп, мала, лићи, лићи, примакни се мало чичи.“ Ово нам је било симпатчно неки минут. Међутим, како су типови наставли злостављат све присутне добрије пола сата, па још да не понове исти стих, свима се смучло. На крају је З., којег је пар присутни Романијаца мрко гледало због дуге косе, почео чачкат по радију, тражећ нормалну музку. Сасма је случајно нашо неку станцу и на њој Another Brick in the Wall од Флојда. Крено З. млатт главом, а „рока—роле“ кркани поскакали од страа кад су видли „падавичара“. Један од њи га је шино шамаром, на шта смо одма скочли. Г. је чак трзно пиштољ, да л да и препадне ил да и побије, ко ће га знат. Срећа, све се брзо смирло кад су Г. отац и матер сишли са спрата. Убрзо је стигла Нова, па смо се стали љубт ко да се ништа није догодло. Романијци почели славт, па све до једног повадли никловане деветке да прославе. Ето наше оде радости. До зоре није било виш проблема, ако не рачунамо долазак војне полиције и привођење неки што су били утекли с положаја да прославе празник. Ујутро смо ошли у локалну кафану да посрчемо чорбу, не би л нас како угријала, не би л како успјели повратт „игманмаршовске“ атрофирале прсте. Исти сарајевски аутобус вратио нас је назад. Мени стао у Каракају, а З. и Н. одвео пут Београда, одакле су имали превоз до Црне Горе.

У рату сам славио још једну Нову, у просторији ђе смо редовно држали пробе бенда. Можда сам у наставку имо још неко славље. Не сјећам се. Углавном,  тај празник је за ме с временом губио и на смислу и на значају. Посљедње прославе које се сјећам, одбљесак они стари, била је она коју смо дочекали кад смо тек стигли у Врање. Изишли смо на трг да гледамо ватромет и слушамо трубаче који су се смјењивали на бини. Било је дивно евоцират успомене на давно прохујала времена. Остала су само лијепа сјећања на Нове годне које сам ко дијете славио с родтељима у присуству добри породични пријатеља. Ех...