Газела са Неретве
Брз попут газеле. Мали плави дјечак с
пиргама по лицу. Свијетли очију и с размаком
између зуба. Како је само умио с лоптом! Као и сваки мали Херцеговац, навијо је
за Вележ и дивио се Семиру. Дијете жељно
живота, пуно енергије и радости, мој пријатељ од првог дана откако сам се доселио
у чаршију. Он, Зли и ја — најбољи пајтоси! Зли је био домаћи, ту из чаршије, из
старе богате муслиманске куће. Нас двојица смо пак били дошље. Он с југа, а ја
сјеверњак — Спречо — како су моји суграђани звали све оне око Спречанског поља.
Вазда смо, пајде, имали обичај правт наке несташлуке и по цијели дан бит у
стању ћерат лопте. Ако не то, онда се играт рата ил тиша, како смо звали
стратешку ратну игру, скриват се по
таванма зграда, ђе су нас вазда ћерали надрндани станари, правт логе у снијегу,
којег је у чаршији, Богу фала, било напретек, водат којекакве Џоније, Лесије,
Доне, пет се на врове јела по парку, играт се Апола и Старбака и разни други
актуелни серија. Родтељи су, дефнтивно, имали муке с нама. Школа нам је била
сам нешто што се мора. По повратку бисмо побацали књиге и ајд Јово наново.
Прави фудбалски терен у Дворишту, оцртавај и маркирај корнере и аут-линије,
пенал-тачку, голове по зградама ил голове обиљежене камењем.
Некад се дешавало да се и побијемо, па ко
јачи! Није то било ништа страшно. Ђеца ко ђеца. Некад добијете, некад изгубите.
Ал једне прилке се догодло нешто мало другачије, нешто неуобичајено. У то
вријеме се знало дест да те туђи родитељи намарају. Просто, било је тако.
Сјећам се да је изишла његова мајка, строга и правчна жена, барем сам је ја
тако доживљаво, да га штити. Колко ми је
било зачуђујуће да видим њу, којој то никако није пристајало, толко сам био
изненађен што ми другар не пружа отпор. У наредним данма ће ми бит јасна и његова
немоћ и мајчино зашттништво. Мој пријатељ није долазио у школу, а није га било
напољу. У чаршији се причало да је у болнци у Љубљани и да није добро. Прошло је
неко вријеме и он се вратио. Његов стари, диван и благ човјек, одвео нас је на
кока-колу у оближњи ресторан. Гледали
смо у друга који се много промијенио. Угојио се. Био је без косе и с видљивим
резом на глави. Сјећам се да га је заједнички другар ободрио да крене у спринт ко
некад. Сав задихан и с тракама зноја, ал с истом радошћу и сјајем у очима,
успио је једва одгегат три-четири метра. Викали смо: „Браво!“, ал оно што смо
видјели покосло нас је попут српа. Били смо збуњени, уплашени, неспремни,
тужни. Нисмо ми ко дјеца много знали о феномену смрти. Кад чујеш да је неђе
неко умро, само региструјеш. Ово није било то. У ствари, била је ово његова
посљедња шетња, његов посљедњи излазак. Из болнце се вратио у табуту. Сјећам се
џеназе. Сјећам се туге цијеле чаршије. Сјећам се мушки око кабура и нас дјеце
како стојимо у реду, да по обичају севапа будемо даровани којим динаром. Истог
ил сљедећег дана његова мајка је позвала све његове пријатеље на сок и колаче.
Покуцо сам, у жељи да и ја будем код свог друга. Био сам враћен с врата. Иако
ми је тада било тешко, некако сам разумио мајку и то што ми није опростла ту
глупу дјечју тучу. Нисам је ни на тренутак осуђиво. Само сам волио да будем ту
са свим својим пријатељима и пријатељима Газеле са Неретве, која и даље трчи по
чаршији и у моме срцу и сјећању.
Нема коментара:
Постави коментар