Јутро. Нога пред ногу по тврдоме
снијегу, па лагано пут Трешњице уз сутјеску Борање. Кривина, успон, па још
једна кривина... Вјетра ни за лијека. Само се од стијења, баш ко да неко
гргоља, одбијо праштав звук ријеке. Опет успон, па прве куће... Горе, преко
пута цркве, стајала је, моћним дрветом заклоњена, стара основна школа. Четири
године су ученике училе двије учитељице. Предавале, биле им и мајке и сеје,
биле другарице. Малишани са села, одгајани по „старом кову“ - вазда пристојни и
скромних потреба, честити и никад захтјевни, послушни и никад неваспитани. За
њих су биле опремљене двије учионице, а они подијељени у двије школске групе. У
учионицама се налазила по фуруна, уз фуруну наслагана дрва, коју би свако мало
залагала помоћна радница „да ђеца не озебу“. На клупи су лежале, једна преко друге
набацане, мокре јакне од силног грудвања и ваљања по снијегу. По зидовима радови,
постери, цртежи... Петак је. „Стиго наш вероучитељ!“ викала су малишани трчећи ми
у сусрет. Царе Небески, Душе Истине...
Час је почео. Осмијех на руменим образима. Како да заборавим моју Трешњицу!?
Нема коментара:
Постави коментар