Прво ћу ти, честити ефендија, право ријет,
о ономе што је ономад било.
Да је било добро — није.
Вјеруј.
Ни оно што је отоич дошло,
боље ич било није.
Исти јад, иста биједа,
иста фукара дуњалуком
двори.
До дана данашњег,
мој ефендија,
вазда исто!
Туга, тужнија, најтужнија.
Смијешни
инсан узда се у се
и дан
сутрашњи.
Оће ли га сербез дочекати?
Нема коментара:
Постави коментар