ЈАВОР

Рођен, растао сам сретан. Млад, зелен, витак... полета, живота и кувета пун. Око мене моја браћа и сестре. Пода мном мирисна земља, два тешка мрамора, трава росна и цвијет љиљана. На мојој кори су мрави плесали свој ратни плес, на гранама мојим дроздови везли имеле, у младом коријењу  корњаче стизале брзоноге зечеве. Сваког года мило ме планинско сунце, вјетрови јежили длаке, јесен пресвлачила боје, зима свлачила копрену страсти, дах прољетни облачио најљепше свадбено рухо. Чекао сам те. Чекао да заувијек будемо сретни на том пропланку љубави, окружени нама знаним лицима, да једно другоме шапућемо стихове Јасне, да ја будем ти, а ти ја. Умјесто тебе, дошли су они. Неки страни људи, из неке далеке земље. Причали су чудно, нама језиком неразумљивим. Страшни, силни и бахати. Вукли су са собом оружје и стоку, вукли су робље. Чула се граја дјеце како вриште и мајки како моле господаре да их пусте кућама. Умјесто одговора сијевнули би корбачи. Остао је само пригушени плач и мукли јецај. Прво су погазили росну траву и цвијет љиљана, а онда стали сјећи моју браћу и сестре. Међу њима била си и ти. Немоћан сам гледао како пружаш посљедњи поглед, вапиш и молиш за милост џелата који проклиње што ти је коријење тако дубоко и што се сад, ето, мучи да те посијече и ишчупа. Очи си склопила. Сјекао те крвнички... грану по грану, жилу по жилу... на послијетку посјекао и лишће увело. И ја сам тог дана увео. Остала само љуштура сопства и сијенке сјај.

И живио сам тако из дана у дан умирући тугом. Тјешили ме јеж и глиста, врана и стонога, тјешили браћа и сеје које ни сама утјехе нису имали. Тјешили смо једни друге, а бивали сами заједно. И тако, све док се није појавио нови странац.  Мислили смо да ћемо под човјеком углађеним, васпитаним, господином с манирима, бити пуштени да болујемо бол нашег ништавила. Наивни и простодушни... како смо се само преварили! Био је без милости суров, дивљи и још бахатији од претходног туђина. Радио је све за потребе гвозденог коња, за градњу мостова, великих кућа и фабрика. Дођоше нови робови, нова сјеча. Чуо се врисак. Па јаук. Однекуд вапај. Зов у помоћ. Лелек бола. На крају претече само мирис пиљевине и палежи, објешена и спаљена тијела. Мук и тишина. Ништа више. На пустом пропланку, остадосмо два рођака и ја. Испод нас трава гажена, коров и коприва, глог и шипурак. Ни свраке више нису слијетале на страшно мјесто стратишта. Више нисам ни умирао, ни постојао. Био сам не био.

И ко зна колико тако година и ко зна шта се све у међувремену догађало. Нисам ни примјетио да је око мене никао нови живот. Мој се био угасио. Све док ме једног мајског јутра не пренуше ријечи: „Овим прстеном, под овим нашим дрветом среће и љубави, просим ти руку. Буди ми невјеста, вољећу те довијека.“ Послије толико годова потиснуте чамотиње и понора - плакао сам. Плакао како то само мушкарци умију. Плакао је са мном цијели пропланак. Свака травка, сваки лист, сваки инсект је плакао. Мрамор и небо су плакали. Из дана у дан, из ноћи у ноћ, и тако у круг. Плакао. А онда је једног дана на моју пусту грану слетила прва ластавица. За њом и друга. Мало по мало, свили су гнијездо. Дођоше чобани и стада, простријеше се бошче, кренуше теферичи, до поноћи ашиклуци... око мене све је врвило од живота и радости. А на мојој кори, не тако сретно урезаним словима, остаде записано Марија + Осман. Био сам дрво среће и љубави око којег су се играла дјеца. И опет је пода мном бујала мирисна земља, расла трава росна и мирисао цвијет љиљана. Опет су на храпавој кори мрави заплесали свој ратни плес, на сад уморним гранама дроздови везли имеле, у времешном коријењу  корњаче стизале брзоноге зечеве. Још једном ме мило планинско сунце и вјетрови јежили длаке, влажна  јесен пресвлачила боје, плавичаста зима свлачила копрену страсти, опет дах прољетни облачио најљепше свадбено рухо. Био сам жив. Коначно имао и разлог и смисао. И све је тако било исто. Ипак...

Неке мрачне мисли ми нису дале да уживам у том изобиљу блаженства еденске радости. Од коријена до дебла, од дебла до крошње, струјао је тај исконски страх да живим свезан у лудачкој кошуљи, у некој одбаченој земљи, у којој станује демон зла. Слутња да га привлачим и да сам проклето и несретно дрво, дрво које само сије смрт око себе, које није ни за шта друго до за сандука...  Предосјећај да зло долази ми није давао мира. Био сам у праву. Прво су стргли њезину хаљину на бретеле прошарану љубичицама. Затим обавили руке око мене и чврсто стегли смрдљивим ужетом. Преко уста метнули рубац да не вришти. Редали су се један за другим, иживљавали, смијали, дахтали. Онда те је један од њих дограбио за кике, повукао главу нагло уназад и свом силином ударио у ме, у моју храпаву кору, псујући ти мајку влашку. Више ниси пустила гласа. «Неееееее!» Пустио сам нијеми крик! Нико ме није чуо! Нико није чуо мој урлик бола, безпомоћи и безнађа. Оставили су те онако унакажену, завезану за ме смрдљивим ужетом по којем се сада сљевала крв, и  смијући се пошли негдје у ноћ. Покрио сам те својим гранама туге и муке. То сам једино могао. Више нисам ни умирао, ни постојао. Ни за ког. Ни за се. Ни са собом. Био сам поново не био.

И умјесто да ме прокуне, да ме назове именом које заслужујем, именом које привлачи злу коб и несрећу, одлучио ме племенито посјећи. Како мене тако и моја два рођака. „Ви ћете испјеват кајду о мојој Марији. Биће то најљепша арија!” Затим је узео бијелу извезену плахту, покрио је њежно, и пренио на најљепше мјесто на пропланку одакле је могла гледати како се сунце рађа. Дан и ноћ, Осман је радио. Брадвом, кесером, длетом, кроз пројино брашно, шмирглом, лаком... све док од мене није створио кутлу. Затим је узео браћу, шљиву и клеку, и од њих начинио врат и чивије. На врат је ставио пердета од силка, па утего припете жице. Остало му само да испјева севду о пропланку и хумци, о изниклом цвијећу – љиљана и љубичице, о Марији коју сунце буди. Није, нажалост, стигао. Беспомоћан, са миндерлука трошне собе гледао је ка мени, док се џелат, голобради младић који му је псовао турску мајку, мучио да га посијече. Сјекао га крвнички... вену по вену, жилу по жилу...

Од дрвета постао сам саз. Нијеми свједок туге.  Свједок неугасивог бола и љубави, помирен са концем одавно. Било је само питање часа потпуног уништења. Сав у прашини, био сам бачен у неки мрачни ћошак. Већ су и пауци по мени плели мреже своје. Утегнуте жице и чивије одавно су попустиле. Иначе, у ту собу ужаса,  свако мало би улазили бројни људи. Купили су и оно мало вриједности, купили оронуле ствари. Ништа им свето било није. У ишчекивању краја, једна рука посегла је у бездан и извукла ме на свјетлост. Био је то старац који је у сазу видио кајду свога сина.