Мучнину се јавила на саму помисо
да ћу поново прећ тај мост. Да опет корачам тим улицама ужаса, улицама тог
Града зла, подсјећало ме је на смрт. На
слику која порађа зебњу и неспокој.
Нисам хтио да ме виде сви ти људи,
све те авети и демони, што су, церећи се, искакали из градских ћошкова, како занесен
бујицом мисли, бауљам улицама ко какав лудак, док ми се преко лица смјењују осмијех
и искривљено лице грозоте.
Нисам хтио видит сва та лица. Хтио
сам их заувијек избрисат из сјећања. Хтио сам уклонит и зграду избјегличку, и
клупу ђе сам с јаранима дане проводио, и школу коју сам походио, и бенд ђе сам
први акорд електронком опуцо, и Дрину ђе сам се купо и мјесто ђе сам цуру љубио...
Све!
Нисам хтио, нисам желио. Биће да
је Неко озго то хтио. Да се вратим, да послије толко година ходим истим улицама,
улицама тог истога Града.
И попут неког ружног сна којег сам
сниво, спавајућ необично дуго, нако сав утрно због неудобног лежаја, све је
било исто, а опет, некако није.
Видих стару булу на пијаци.
Продавала је тек дозреле трешње и зарац. Исти онај зарац од босанског ситног сира — укалупљен, хладним
димом димљен, жутом покорицом покривен, што се на лук бијели чује, што ми га је
покојна баба о Петрову дану спремала. Пришо сам тезги. Нена се осмијехнула и
рекла: „Бујрум! Изволте!“
Нема коментара:
Постави коментар