У мојој Тузли и цијелој Мајевици, колко је мени познато,
није било гоблина. Није било
ни сирена. Нисам ништа чуо о постојању
тролова ил можда кентаура. Ово ни у ком
случају не значи да митолошки бића, окултног и мистичног, није било. Напротив, све је врвло од аждаја, гуја, међеда, курјака, гавранова, јарчева, јањади, коња, орлова, извора и језера,
пећина, утвара, приказа, вила, врзиније кола, сунаца,
мјесеца и звијезда. Није било куће која није знала неку од ти страшни прича,
а доста њи је имало своју личну, породчну приповијес.
Моја j прича почела епом: преткосовским, косовским и покосовским циклусом, ајдучким низом и оним омиљеним — пјесмама о Краљевићу Марку. Њи ми је баба Драгица
„приповидала“, како би се говорло за посебан начин казивања са запјевавањем налик гуслању, ко највећу мудрост. Уз
мелодију приповидања знао би се често успават. Ех, како сам само замишљо те силне
животињe које умију причат ко каки људи! Злослутна два врана гаврана, њијов разговор и граку и
како то они могу донијет вијести. Шта сам тек доживљаво
слушајућ о силноме Шарцу, који лети
„небу под облаке“, којем „из копита жива ватра сијева“, који умије и попит ко како
чељаде, помажући господару да уфати лијепу и сујетну вилу Равијојлу. А тек како сам ту лијепу вилу видио и те њене
необичне разговоре с Марком... Он оди по земљи, она међ облацима!
Једно ме је приповидање нарочито збуњивало,
бујало машту и добро прогањало — то што је Муса Кесеџија имо три реда ребара једно под
другим и три срца јуначка под свакијем од њи. Кад сам у наставку сазно о гуји
која је спавала на трећем срцу, коју је Марко био пробудио, па још кад је та
иста гуја проговорла, био је то шок за ме млађаног, за моју машту и, вјероватно,
потпун доживљај оностраног.
Иначе,
змије су биле на неки необичан начин везане за моју ширу и ужу фамилију и моје
најраније дјетињство. У једном периоду смо живли ко подстанари у викендци на
брду, тик до шуме, и често се дешавало да нам у госте дођу змије. Ако неће
змије, а оно ето зелембаћа (Зелембаћ нам је био и фамилијарни надимак због боје
очију) ил којег даждевњака послије кише. Тад се говорло да се зелембаћ, ако га
дираш, може залијепт за бутну, па га не мереш ничим скинут, док се за
даждевњака причало да умије писнут тако јако да чоек море оглувт.
Мој ђед Владимир, од миља Радо, имо је необичну потребу.
Прије би ово назво неком врстом исконског непријатељства. Како и због чег је
дошло до овог, остала ми је непознанца. Наиме, ловио је и убијо мучене змије. У
сликама дјетињства остала ми трошна ђедова кућа и покрај ње накривљена стара
крушка. Под крушком, која је правла дебел лад, стајо је, у земљу пободен,
дрвени астал с ниским клупама. Око астала би се често скупљали картароши, с
којима је ђед вазда „био добар“, било да се ради о уступању простора око куће ил
у самој кући. Оно што ме престрављивало и истовремено чудло, уобичајен призор
на том асталу, био је поскок нагуран у стаклену флашу! Ђед је уистину имо нешто
са змијама. Уз приче о њему и змијама сам одрасто. Знао је отић у зимске дане
тражт змијски јазбина у вријеме док оне сан снивају. Испричо
ми је ономад да је једанпут, под наким велким пањем у шуми, наишо на стотине испреплетаније
гуја. Поставио је сламу около, полио бензином и све и попалио. Нису могле
побјећ ниђе. Вели да се чуло ђе пиште из оне ватре. Необичан какав је био,
посједово је сијасет добри и лоши страна. Био је то врло лијеп и
уредан чоек, пријеке нарави, често
и више него агресиван, инаџија, каткад пргав, самољубив, самовољан, острашћен
до крајности, а опет тип чоека који ниђе не жури и све ради мераклијски, надофат
руке и натенане. Волио сам кад ми направи ћимбур и босанске уштипке. Још ми је
отац Васо причо чувену породичну — како је ђед
бабу оптуживо да некоме даје млијеко. Тад су ђед и баба у посједу имали неколко
крава и добро домаћинство. Мучена баба се бранла. Ђед строг, зачас полети шака.
Како је баба до краја остала при своме, одлучи ђед да је упрати. Попне се
предвече на таван штале, направи
сачекушу у сијену не би л како уфатио бабу. Неђе пред само смркавање, кроз ћошак
врата промоли главу мркуља. Пуже она полако, а
краве се узнемирле. Дође до буше, успуза
се уз задње ноге, па се прикачи за виме. Ђеду није дуго требало да сиђе с
тавана. Друго једно казивање, које је као и претходно имало сва обиљежја урбане
легенде, билo је о косцу који је радио код ђеда.
Посла било баш много и чоек се право уморио, па засио да дане душом. Напио се
добро млијека да поврати снагу, па залего, нако домаћински, у тек покошену
траву. Десло се да га ј сан преварио. Привучена мирисом млијека, однекуд
допузала малецка гуја. Веле да је ушла за млијеком у његова отворена уста. Како
се није осјећо добро, чоек је моро отић у
болнцу. Из трбуха су му извадли змију, која је била попримла боју његове утробе.
Дивно је било слушат спјев о Пери Јовановићу Гујару, за којег се говорло да зна
немушти језик. Договор је пао да се иде неђе на пропланак, да Перо призове змије,
не би л увјерио ђеда у своје моћи. Заузврат, ђед је обећо да се змијама ништа
неће десит. Кад су стигли, Перо звизну. Однекле из грмља дође неколко змија.
Кренуле одма злослутно сиктат на ђеда. Ђед се, по навци, нама уфатио за сикирицу.
Закука Перо: „Немој, Радо, ко Бога те молим!“ Пита њега ђед: „А можеш ли да и
вратиш ко што си и и дозво?“ „Могу, Радо, како не би мого.“ Звизну Гујар,
једнако ко и први пут, а змије се, ко по команди,
само окренуше и изгубише у грмљу. Те несретне 1992. причо ми ђед да је јеном
видио змију, бијелу ко снијег, како оде узбрдо. Мислио сам да је већ остарио и
да му се вјероватно причинло. Касније сам тек сазно за постојање албино-змија.
Нема коментара:
Постави коментар