Дворови мога дјетињства

Било је љето `82. кад сам први пут дошо у чаршију. Док су родитељи мјеркали стан у новоградњи, ја сам с одушевљењем гледо дјецу у парку како се љуљају на гранама старог бора сједећ на импровизованим љуљашкама од ластре обложене картоном. Нисам ни претпостављо да ћу за неки мјесец и сâм уживат благодети љуљања на ластри. Двориште моје зграде било је ушушкано са свих страна. Са три стране налаз`ле су се зграде, а с четврте стране приватне куће и пекара на ћошку. У Дворишту се вазда нешто дешавало. Турнири малог фудбала и баскета, играло се пенала, тиша, сандокана, лимуна и наранџе, гање, ал` и фота и ко зна чега већ. Колко сам само чвока-мацола попио због тих истих пенала! То је било моје Двориште.

Сјећам се давне `84. нападо снијег. Било га је толко да је кроз пробијену прт`ну био већи ода ме. Ми, дјеца, смо правили тунеле цијелом дужином Дворишта. Вел`ке вигваме - праве сњежне логе. И мада је сав саобраћај стао и људи кукали на одсјеченост од свијета, били смо пресретни. Уосталом, била је Олимпијада те године. У сусједној пекари се пеко љеб тепсијаш. Сви смо се јагмили око њег. Имо је шмек домаће герме, онако мало накисле. Врућ и лијеп. Сав натеко ко да му је тијесно у оној тепсији. Осто ми у сјећању један диван окрајк са намазаним маслацом преко којег је ишо Подравкин пекмез. Нажалост, никад га нисам стиго појес`. По првом гризу ми осто очњак у по окрајка! Зуби ми се мијењали. Ма, није мени било до зуба. Жао ми било тепсијаша! Ту, измећу зграде и пекаре, бивале су и праве дјечије љубавне авантуре. „Ко се љути тај се воли!“, говорили смо пецкајући симпатије. Кроз пролазе зграда долаз`ло се до нашег парка, до наше џунгле. Дрвећа су била свемирски бродови ил` авиони по потреби. Парк је био мјесто окупљања раје из околних зграда и шире. Ту су играло кликера, поле-цијеле, пенала, jaњине, труле кобиле, слазило се до ријеке, било разбијени носева, ма нема чега све не. Све док се поодрасло и тај парк посто – парк љубави.