У колони, једно иза другог
Сјед'ли су ћутке поредани ко у
строју
С оно „можда“ и „може бити“
Под тремом, устију сувих
Питањима тешким и страхом
Њих двадесетипет по броју
Руках подбочених
Вратова искривљених
Мучили се трошно т'јело
Глава спуштених
Погледа замишљених
Очима упртим у црно и б'јело
Са мањком времена и наде
Лица честитих
Скованих по истоме кроју
Чекали су да казаљка стане
Тог љетњега јутра
Њих двадесетипет на броју
Нема коментара:
Постави коментар