Нико на њега није обраћао пажњу, нико осим Цигана. Они су га једино
разумјели. Њих је слиједио и тог мајског поднева кад је као и сваког другог
дана, са страхом, прелазио улицу мале вароши. Увијек би се обазирао око себе,
такав је био, да неког не увриједи својим ходом, да не закачи нечију господску
сјену, да некоме, случајно, не би стао на жуљ. Толико пута исмијаван, називан
најгрђим именима, псован, оптуживан за знано и незнано, у бијесу гађан камењем.
Сав ситан и гарав од главе до пете. Имо је мале, шпицасте уши и кратке ноге.
Измеђе густих, црних, кофрча, промаљале су му уплашене очи. Толико невидљив и непримјетан,
да нису ни примјетили кад су га прегазили. Остао је да лежи непомичан на хладном
асфалту хладне вароши, док му је тијело, својом вечерњом хаљином, прекривала ситна,
хладна киша. Бучна Циганка, која је имала обичај сједити свакодневно на клупи и
псовати матер тамо некоме, по први пут била је тиха и без гласа. Глувонијеми
Циганин стајао је над тијелом вољеног друга пуштајући неразговијетне урлике
бола. Можда за живота није имо поштовања, али је у смрт испраћен фараонски. Један
за другим, сви су га заобилазили са страхом да не оскрнаве његово њежно и крхко
тијело. Пут Дуата испраћен је као Абутиу, гдје му је чисто и племенито
срце раширених руку дочекао праведни Озирис.
Нема коментара:
Постави коментар