Нове године

Ех... а некад су биле дивне те Нове године. Пород`ца на окупу. Стара вазда нечега наспрема. Пун астал. Знало се десит да нам у госте дођу породични пријатељи ил` можда ми одемо ђе. То су била времена! На ТВ-у само два канала за гледат. До поноћи би се обавезно пуштала музика и то она права народна, севдалинка. Иза поноћи би се обично даво неки филм, Western најчешће. Гостили смо се за богатом трпезом, а отац и мајка би се знали опустит и запјеват.

Своју прву самосталну и момачку Нову, дочеко сам у седмом разреду. Наиме, родитељи Игора Бурића су били, за тадашња пуританска схватања, доста либерални људи. Остав`ли су нас неђе предвече саме и појавили се тек ујутру око седмице. Било је невјероватно! Прва, права, момачка Нова! Који сокић, мало зикаче и шиза, мало лијетања по чаршији, све како доликује. Углавном ми се приспало неђе пред зору. Касније се о тој Новој причало с поносом. Неких можда двије године пред рат, кренула се раја одвајат по националном кључу. Нико од тога није био изузет. Ни ја, а ни раја с којом сам се дружио. С њима ћу прославит ту, по много чему јединствену, `92. Одлазећу годину смо одлучили испратит у country духу. Ошли смо на село у којем су јаранови родитељи имали викенд`цу. Све под снијегом забијел`ло, а ми лијепо окрен`ли гицу и наваљали масу алкохола. Још је само било остало да се распали олимпијски пламен и да се откинемо. Незаборавна Нова!

Један од тих мојих предратних јарана,  Зоран Збуб, у чијој се викенд`ци слав`ла та country незаборавна, је пожелио да заједно дочекамо и прославимо и сљедећу Нову. Збуб је једном ријечју био краљ. Нема ко га није готивио. Риђ попут каког Ирца, ко сад да га гледам... Руке у паџе, брз гегајућ ход, мало погнута глава, вазда ко нешто загледан у земљу, напола те слушо, уз одлутали осмијех, кад му нешто причаш. Имо је потребу да пљуцка свако мало. Били смо генерација у школи, различита одјељења. Кад год смо могли ћерали би лопте ил` кошарке у Дворишту, ил` испред основне. Умјели смо васцијели дан стојат крај гвожђаре ил` Хидине трафике и „кужит свијет“. Никад није било досадно! Касније, кад је крено r`n`r период живота, нема шта нисмо били у стању урад`т само да бисмо дошли до жељене нам муз`ке. Сакупљали бисмо, снимали, преснимавали све те силне албуме и пјесме које смо у наставку знали напамет. Послије бисмо се свим силама трудили да и` скинемо, све крадућ занат од буразера му, мог пријатеља, Банета. Много тога би се могло испричат о Зорану. Ипак, успомена која ми је остала вако најсимпатичнија и толко типична за њег је кад смо једне прилике, мислим  у седмом разреду, нас четвор`ца „позајмили“ очеву му Ладу и ошли пут Мушке Воде на карамбол и пиће. Збуб се у тој прилици исказо ко врсан возач. По повратку кући је угледо кону. Из страха да га неће видјет, па онда и пријавит род`тељима, залего је у по вожње под волан узвикујућ: „Пази, Фатима!“ То су била времена!

Зоран и заједнички нам јаран, Нино, стигли су право из Црне Горе, ђе су били избјегли за вријеме рата, да ме зову да идемо пут Власенице на прославу. Наиме, у Власеници је било пуно наше предратне раје. А њих двојица? Какву су само они жељу имали! Дрмала их је жестока носталгија за крајем ђе су одрасли. Није их ни најмање било брига што је рат и ратно стање. По договору, крен`ли смо раном зором. У то вријеме аутобус из Београда за Српско Сарајево саобраћо је преко Шековића, јер је пут уз Дрину преко Коњевић Поља био одсјечен и њим се није могло проћ. Снијег био добро западо, а напољу упекло -10 и ниже. Како сам живио биједно, избјеглички, једва сам имо шта обућ. На ногама ми танке ципиле, гор нака јакница, тако да нисмо честито ни пошли већ сам био премрзо. Срећа само што сам био натуко шал и капу. Горива није било ни за лијека, тако да је саобраћај једва фунционисо. Прво смо се до Каракаја пребацили пјешобусом, да би даље наставили стопом. Примио нас камион електродистрибуције. Не знам само како смо се успјели потрпат у ону приколицу поред силних машина пуних тот-масти.  Од Цапарди смо ускочили у пољопривредни тракторић што је ћеро до Папраће. Посједали смо по боковима приколице, остављајући бубреге за успомену и дуго сјећање кад налети кака рупа. Од Папраће до Шековића крен`ли смо пјеше, вјерујући да ће нам неко, ваљда, стат. На нашу несрећу, морали смо изгурат петнестак километара маратона. Крај нас је прошло свега четири или пет возила. Нико нас није хтио ни погледат. Чак смо онако смрзнути и исцрпљени покушали зауставит камион искачући пред њег. Чоек нас је хтио ладно згазит. Још нам је слаткорјечиво помено матере. А како смо само били прегладњели. Чим смо стигли у Шековиће, залетили смо се у прву радњу што је рад`ла. У продавници само сок Still што се производио прије иљаду година и наки кексићи давно истеклог рока од којег сам' испрљаш зубе. Било нам свеједно, само да се нешто једе. Е јесмо, вала, мученици јели! Ко да нам је прво и посљедње. Она сода удар`ла на нос, сам мјехурићи искачу. Кукавна, празна, цријева крче на предратни кекс. Питамо мјештане за аутобус. Погледо нас Господ, па се испостави да овај још није пролазио. Таман што смо стали на импровизовану успут-станицу, ма није прошло ни пет минута, стиже „Бела лађа“. Нашој срећи није било краја! Уђемо унутра, а оно +50. Кад нас није декнула срчка. Одма полијежемо по сећији, таман прикуњамо, кад ти ето жељеног одредишта. Шта`ш. Кад смо изишли, а оно већ пао мрак. Пошли раном зором, стигли у мрак! Толко нам је у то ратно вријеме требало да пређемо нешто више од педесет километара.

А Власеница ко Власеница. Сва у брду. Чак су и козе под ручном пасле. Вел`ка надморска, чељади ни за лијека, струје рестрикција, још полицијски почиње у девет. Хорор! Иза сваког ћошка очекујеш да те муне зомби. Прво смо крен`ли да обиђемо предратне пријатеље које нисмо видјели дуго времена. Били су то дивни и дирљиви сусрети под сјајем упаљених парафинских свијећа. Кад је требао почет полицијски, ошли смо код јарана ми Горана, иначе мог предратног комшије, у кућу ђе ћемо славит Нову. По граду није било препоручљиво одат послије полицијског, јер су Црвене беретке фатале рају која је крш`ла закон. Јаран Горан је био једина особа у Власен`ци која је имала струју. Да нико не зна, гемо је струју којом се напајо затвор. Вазда је био способан и сналажљив чоек. Кад с вана гледаш у његову кућу видиш само црно и мрак. То је била оптичка варка. Унутра је све сијало, било пуно раје, још уз све то и музика. Неке смо од раје знали, неке смо тек ту упознали. На несрећу, поред добре раје било је и неколко кркана с дна каце. Нисмо баш могли бират. Од тих кркана сам то вече чуо романијску народну пошалицу, нешто што ће бит снимљено много година касније, нешто што ће постат мега хит познат ко „Гара“. Дакле, уфат`ла се у неко доба два попита типа и поћерала: „Волим мала фармерице твоје и џепове ђе ти паре стоје“, затим: „Мисле жене чупавије ногу да барабе ништа им не могу“ и „емотивни“ наставак: „Оп, мала, лићи, лићи... “ Ово нам је било симпатично који минут, међутим типови су стали злостављат све присутне добрије пола сата а да се понове у стиху. На крају је Збуб, којег су 5-6 присутних Романијаца мрко гледала због дуге косе, почео чачкат по радију тражећ неку нормалну музику. Сасма је случајно нашо неку залуталу станицу и на њој „Another Brick In The Wall“ од Флојда (Pink Floyd). Крено Збуб млатит главом, а „рока-роле“ кркани поскакали од стра`а кад су видјели „падавичара“. Један од њих га је чак шино ситним шамаром, на шта смо одма поскакали да се ударамо. Горан трзно пиштољ да и` препа`не ил` побије, ко ће га знат. Срећа све се брзо смир`ло кад је сишо Горанов стари Митар и мати му Рајка. Убрзо је стигла Нова па смо се стали љубит ко да се ништа није догодило. Романијци почели славит, па све до једног повад`ли никловане деветке да прославе. Ето, наше радости. До зоре је како-тако било ок, с тим да је долаз`ла и војна полиција да приводи неке што су били побјегли с положаја да прослављају. Ујутро смо ошли у локалну кафану да посрчемо чорбу не би л` нас како угријала, не би л` како успјели поврат`т игманмаршовске атрофирале прсте. Исти сарајевски аутобус нас је вратио назад. Мени стао у Каракају, а Зорана и Нину одвео пут Београда одакле су имали превоз до Црне Горе.

У рату сам славио још једну Нову у просторији ђе смо редовно држали пробе бенда. Можда је у наставку била још нека прослава. Не сјећам се. Углавном,  тај је празник за ме временом губио и на смислу и на значају. Посљедње Нове године које се сјећам, а да је била одбљесак оних старих, је она кад смо тек пристигли у Врање. Изишли смо на трг да гледамо ватромет и слушамо трубаче који су се смјењивали на бини. Било је лијепо евоцират успомене на давно прохујала времена. Остала су само дивна сјећања и успомене на Нове које сам ко дијете славио са родитељима у присуству дивних породичних пријатеља. Ех...